July, 2021

🏞️🏡 Planinarski dom “Kotlovača” je bio domaćin prve okrepne stanice na 4. Kozara Ultra Trail-u.

🌄👏🌟 Puno poznatih lica, dobre energije i zdravog duha i naravno dobre okrepe jer je staza ispred naših trkača još dosta duga. 🍉🍎🍋🍌🥓💪👍🤜🍀

🏃 Neki od trkača su noć prije trke proveli ugodno spavajući u našem domu. 💤🛌🌄

Najbolje vrijeme za posjetu Durmitoru je vjerovatno rana jesen, ali ni sredina ljeta nije loša. Ako imate dobru prognozu. Mi je nismo imali, ali smo na kraju ipak sjajno prošli.
Manja grupa planinara Klekovače je izvela oglednu turu po stazama Durmitora i pri tome obišla veliki broj staza i vrhova. Dolazak panoramskim putem Durmitorskog prstena je bila sjajna uvertira za ono što nas očekuje na planinarenju. Impresivna panoramska ruta duga 76 km koja obilazi Durmitor, ali i Park prirode Piva je zaista vrijedna posjete. Čak i ako ne planinarite i ne bavite se nekim drugim outdoor aktivnostima, vozeći se ovom cestom uživaćete u prekrasnim vidicima.
Prvi dan je bio rezervisan za najduži uspon na vrh Durmitora, Bobotov kuk (2523), sjevernom stranom sa Crnog jezera (1416 m), preko Korita (1900 m), Ledene pećine (2160 m), Valovitog dola (2027 m) i Škrčkog pogleda (2420 m). Povratak je bio takođe prema sjeveru ali ovaj put preko doline i katuna Lokvice (1693 m), sa druge strane Čvorovog bogaza (2152 m). Staza je to koja je izuzetno duga i zahtjevna, ali omogućava da se uživa u nekim od najljepših pejzaža Durmitora. Vrh koji nosi ime po plemenu Bobota se ranije zvao Ćirina pećina, ali pošto je bilo nelogično da bilo koji planinski vrh nosi ime „pećina“, kasnije je nazvan sadašnjim imenom. Zajedno sa Bezimenim Vrhom (2487 m) i Đevojkom (2440 m) čini Sou Nebesku, najveću stijenu Durmitora.
Drugi dan je bio rezervisan za srce Durmitora, odnosno masiv Međeda (2287 m). Masiv koji se proteže u pravcu sjever-jug se nalazi u centralnom dijelu planine, razdvajajući dolinu Lokvice od doline Velike Kalice. Svoje ime je dobio po tome što dvije stijene na njegovoj sjevernoj strani, iznad Crnog jezera, liče ne medvjede koji se propinju. Takođe, sjeni Međeda i odrazu njegovih četinara svoje ime duguje i Crno jezero. Uspon smo počeli preko Inđinih dolova (1750 m), dijelom puta kojim smo se juče vratili na Crno jezero. Uz par kapi kiše po vrlo klizavom, strmom i stjenovitom terenu dolazimo na greben pod Malim Međedom (2223 m). Dalje se nastavlja izuzetno atraktivna grebenska tura prema Sjevernom Vrhu (2287 m) i Južnom Vrhu (2285 m). Jedna od sigurno najljepših i najatraktivnijih staza na Durmitoru, sa koje se sve vrijeme pruža pogled na gotovo sve vrhove planine. Kao na dlanu vidimo Crno jezero ispod nas, lijevo dolina Velike Kalice sa sjevernim stijenama Šljemena i Savinog Kuka, a desno dolina Lokvice iza koje se redom uzdižu Čvorov Bogaz i Sagorele Ploče, a iza njih Minin Bogaz, Bobotov Kuk, Bezimeni Vrh i Rbatina. Prema jugu iznad ledničke doline Suvo lice se uzdižu Zupci i Bandijerna. Silazimo na suprotnu stranu masiva, na prevoj između Velikog Međeda i Terzinog Bogaza (2303 m) i spuštamo se u dolinu Velike Kalice, dolaskom do alpinističkog skloništa AOB-a (Alpinistički Odsek Beograd) u podnožju jedinog glečera na Durmitoru, Debelog Nameta. Spustom kroz dolinu Velike Kalice, prelaskom preko nekoliko snježnika pravimo krug i dolazimo na početnu tačku.
Treći dan našeg intenzivnog planinarenja obilazimo drugu stranu planine, odnosno s juga penjemo na Prutaš (2393 m), poseban po svojim vertikalnim sedimentnim prutovima i obilazimo dolinu Škrčkih jezera. Iz Dobrog dola, odnosno izvora Šarban (1700 m), sa Durmitorskog prstena polazi staza prema Škrčkom ždrijelu (2114 m), odakle dalje vodi prema Prutašu. To je najviši vrh južnog Durmitora, ali takođe površinom i zapreminom najveći i najprostraniji vrh planine. Istočna strana je najimpresivnija, jer je vertikalno odsječena i sazdana od oštrih sedimentnih slojeva koji se pod uglom od 90 stepeni spuštaju do sipara u podnožju. Sa njegovog vrha se pruža savršen pogled na Južnu stijenu Soe Nebeske sa svojim odsječenim liticama i ogromnim siparom u podnožju. A između se nalazi najljepša Durmitorska dolina, dolina Škrke sa Velikim (1686 m) i Malim Škrčkim jezerom (1711 m). Spust prema dolini sa sjeverne strane Prutaša je vrlo strm i nije za neiskusne. U dolini se nalazi planinarski dom Škrka (1723 m), koji nam je pružio utočište pred ljetnim pljuskom. Na žalost, iako na odličnom mjestu, dom je u lošem stanju, izložen propadanju i vremenskim uticajama. Za povratak smo izabrali manje strmu stazu prema Škrčkom ždrijelu, sa koje uživamo u pogledima prema Bobotovom Kuku i drugim vrhovima Soe Nebeske, kao i sedimentnim slojevima Šaranih Pasova (2248 m) koji su ravno ispred nas.
Nakon tri dana cjelodnevnog planinarenja, četvrti dan za odmor biramo obilazak Kanjona Mrtvice sa jedva 16-ak kilometara hodanja.
Poslije kanjona Tare, najdublji kanjon Crne Gore, sa liticama koje su ponegdje više i od 1000 m. Pored savršeno čiste i hladne vode, u kanjonu nailazimo na mnogobrojne atrakcije. Bijeli Nerini, odnosno bukovi gdje se rijeka račva na dva rukavca, zatim Kapija želja gdje Vila sa Maganika ispunjava želje. U zadnjem dijelu kanjona dolazimo do Mrtvičkih greda ili tzv. Solitera, gdje je u stjenovitu liticu potpuno usječena staza dovoljno široka i visoka da ljudi mogu nesmetano prolaziti. Poznata kao Danilov put, po generalu Danilu Jaukoviću, koji je sa narodom ovog kraja i uz pomoć JNA 1973. godine uklesao ovaj put i tako otvorio izlaz u svijet mještanima sela Velje Duboko, koji su bili zarobljenici ovog kraja sve do niskog vodostaja rijeke.
Tekst: D. Zgodić (korišteni podaci iz knjige Durmitor – Vlado Vujisić)
Fotografije: N. Milošević, R. Derkuća, M. Bogdanović, T. Timarac, D. Zgodić.

Generated by Facebook Photo Fetcher 2

Pretposljednje subote jula mjeseca ljeta 2021. godine, članovi i prijatelji Planinarskog društva „Klekovača“ Prijedor pohodili su obronke i vrhove planine Vlašić. Nakon putovanja kroz Banju Luku, kratke stanke u opštini Kneževu i putovanja kroz kanjon rijeke Ugar, učesnici uspona stigli su u ski-centar Babanovac na Vlašiću. Vozila su zaustavili na parking prostoru novosagrađenog Planinarskog doma „Grof Erik Brandis“. Pošto su se okrijepili toplim napicima, zaštitili protiv sunca i stegli cipele, uputili su se ka prvom cilju uspuna – Planinarskom domu „Jusuf Pečenković“ na Devečanima (1763 m nv).

Na ovoj dionici, iskusni i manje iskusni planinari prošli su prvi uspon sa kojeg je pogled padao na opštinu Turube te tu napravili prve fotografije. Idući dalje, susreli su se sa novim biljnim vrstama i glasnim cvrčcima, a neki od njih i sa prvim sumnjama i pitanjima: „Kako će nastaviti uspon?“, „Da li će imati dovoljno volje i fizičke snage da u pohodu ne odustanu?“. Ipak, sunce još uvijek nije bilo stiglo u zenit, a pregledni obronci Vlašića prekriveni niskim rastinjem i kamenjem su djelovali bajkovito i umurujuće te ih podsticali da nastave. Dolaskom do doma, susreli su se sa čobanom, njegovim stadom ovaca i psima koji su se obradovali milovanju pojedinih planinara. Ovdje su se planinari rasporedili po klupama na terasi doma, a neki su izabrali da se ispruže i odmore na „Vlašićkom travnjaku“ – u društvu psa čuvara. Odavde su nastavili stazom do vrha Paljenik (1943m nv), na putu do kojeg su se pozdravili sa jednom starijom mještankom, fotografisali njeno blago na ispaši i u daljini primjetili jednu mulu.

Nakon zahtjevnog puta, napravili su pauzu kako bi fotografijama zabilježili veličanstveni krajolik, užinali i napravili zajedničke fotografije. Najnoviji članovi društva, kao i gosti koji su popeli svoj najviši vrh prošli su kroz neobičan obred „krštenja“. Uz dobro raspoloženje i šalu, ekspedicija je krenula dalje, duž najzahtjevnijeg dijela staze.
Iako fizički nije bio najteži, psihčki procesi su ovim dijelom puta pohodnicima zadavali najteži zadatak. Želja da vide više i da isprate grupu do samog kraja – s jedne strane i umor, kao i temperatura koji su postajali veći – s druge strane, bili su razlozi unutrašnje borbe. Ipak, uz međusobnu pomoć, bodrenje, podržavanje i usputno osvježavanje – u travi ubranim borovnicama, osvojen je još jedan vlašićki vrh Vlaška gromila (1919m nv). Pojedinačne i zajednička fotografija ponovo su napravljene, za uspomenu i podsjetnik da i kada nam se čini da nemamo ni snage, ni volje – niti da nastavimo naprijed, niti krenemo nazad – u nama postoji sposobnost da prevazilazimo vlastite granice. Imajući ovo na umu, planinari su zadovoljno krenuli niz vlašićke visine – trasom kojom su se smjenjivali sad već utabana staza, prohodni put i pokošena polja. Više nije bilo zadatog tempa, neizvjesnosti kuda i koliko se još pješači, ali niti ometajuće sumnje, već samo ugodni razgovori i uživanje u očaravajućim prizorima.

Odmorivši na početnoj stanici, povezani zajedničkim iskustvom i ispunjeni utiscima, koje su među sobom podijelili planianri su sa pjesom krenuli put Prijedora.

Tekst: Jovana Mejakić
Fotografije: Radivoje Petković, Miloš Ešan, Marko Sarić, Sanja Topić, Verica Petrić i Jovana Mejakić

U aprilu mjesecu su mnoge zabrane bile na snazi a pogotovo one koje su nas sprječavala u onome što najviše volimo: organizovanim usponima na planine. Međutim, u Planinarskom društvu “Klekovača” Prijedor se nije časilo ni časa pa je vrijeme iskorišteno na uređenje Kotlovače.

Jedna od aktivnosti je bila iskop drenažnih kanala pored puta prema planinarskom domu i to na njegovom dijelu od asfaltnog puta za Mrakovicu do vrha Rušidove strane u dužini od 500 m. Radove je kao društvo odgovorna kompanija izvelo preduzeće “Prijedorputevi” AD Prijedor i to potpuno besplatno. Procijenjena vrijednost radova je oko 2000 KM.

Sada je ovaj planinski put sačuvan od propadanja koje čine površinske vode i bezbjedniji je za prolazak.

Prijedorputevima se zahvaljujemo na kvalitetno izvedenim radovima!

Обичан јулски дан или је тако бар изгледало 11. јула то суботње јутро, за планинаре, чланове ПД Клековача, који су у раним јутрарњим часовима кренули пут Новог града и Новске планине. Кроз смијех и разговор, ентузијазам и добро расположење су постали дио пртљага сваког планинара, те смо до полазне тачке већ сви били спремни суочити се са новим изазовима.

Група од 50-ак планинара упутила се стрмим шумским стазама, уз хлад и шумске препреке, које су се смјењивале са осунчаним житним пољима и пространим ливандсим предјелима. „Простора“ за фотографисање тог лијепог крајолика, те тако чување успомена, било је на сваком кораку. Таман што би се опустили, чекао би нас нови успон, уз вруће љетне температуре, због чега су добро организовани домаћини омогућили одмор, пиће и ужину, на неколико мјеста дуж стазе. Анегдота и доброг расположења није недостајало, а било је ту и неколико неспретних покушаја падова низ стрме шумске путеве. На самом врху Велкића брда са којег се простире поглед на долину Уне, у организацији ПУ „Новска планина“, чекао нас је богат планинарски ручак, разне врсте освјежавајућих пића и домаћинска атмосфера.

Након што смо добро одморили, само пратећи изреку „сити и пијани“, упутили смо се у нове авантуре, у мало другачијем руху, прикладном за плажу и купање на Уни. Захваљујући вјештим руковаоцима лађом Едибу и Мирку, побједили смо хладне и брзе унске слапове и стигли до острва са пјешчаном плажом и бистром мирном водом. Дјечији дух се пробудио и у оним мало старијим и одговорнијим члановима друштва, те смо након прскања, гњурања и потапања наставили весело дружење на ријеци, све до предвече, када смо се освјежени, радосни и пуни утисака упутили ка Приједору.

Упознали смо нова интересантна лица и проширили круг пријатеља планинарског друштва. Безбројни утисци пуни забаве, сигурно ће нам уљепшати и остатак викенда, те ћемо спремни дочекати нову радну седмицу. Све замјерке иду на рачун кратког времена, које као да је пролетјело поред нас, те тако нисмо жељели растанак и крај дружења…

До сљедећег сусрета, планинарски поздрав!

Текст: Верица Петрић

Фотогрфије: Верица Петрић, Сања Топић, Милан Мрђа и Марко Сарић

Članovi Planinarskog društva “Klekovača” u subotu 03. jula imali su još jedan nezaboravan pohod, ovaj put na Korčanicu, sa prethodnim obilaskom Hašana i obnovljene kuće našeg poznatog književnika Branka Ćopića.

Uspavana lica planinara pri polasku iz Prijedora u rane jutarnje časove, razbudili su i razvedrili domaćini ovog malog mjesta u Krupi na Uni koji su nas dočekali sa, nama svima dobro poznatim, Ćopićevim citatima. Čuli smo istoriju ovog podgrmečkog sela i napore mještana pri zalaganju za obnovu rodne kuće našeg književnog velikana, koju su svi članovi ove male zajednice nesebično dali.

Kafa za dobrodošlicu i rakijica za one najhrabrije u ovo rano jutro, dala nam je podstrek, te smo pod, već vrelim suncem, krenuli ka Čiča Trišinom mlinu, pokrenuli vodenicu, kupili suvenir i zaputili se stazama Ćopićevog djetinjstva.

Ovaj put grmečka staza od Hašana do Korčanice pružila nam je izbor pejzaža, od livadskih polja, žitnih prostranstava, šumskih puteljaka, sve do lokalnih makadamskih puteva. Spojivši ugodno sa korisnim, nabralo se tu i ljekovitog bilja, neko za čaj a neko pak za pripremu alkoholnih pića tzv. “travarica”.

Osim vreline sunca, težinu puta nismo osjetili, jer su nam naši organizatori u saradnji sa mještanima obezbjedili punktove za okrepljenje dočekujući nas sa svježim napicima, kafom i slatkišima. Svaka pauza bila je pravo zadovoljstvo. Osjetivši pravi domaćinski duh mještana grmečkih sela, višesatna šetnja dovela nas je do veličanstvenog spomenika ‘Revolucije’ na Korčanici. Istorijski čas kustosa sa decenijskim iskustvom, obilazak spomen područja, uz zanimljive činjenice prošlosti, proletio je za tili čas.

Nakon ručka upriličenog pod šatorom u prirodi spomen zone u Grmečkin šumama i koje “čašice razgovora”, u kasnim poslijepodnevnim časovim, krenuli smo put Prijedora. Međutim, planinarski entuzijazam zaustavio nas je u Lušci Palanci, na izvoru Blihe, gdje nas je vodopad ove rijeke ostavio bez daha. Slikanjem i kratkom šetnjom do mlinova na slapovima ove prirodne ljepote, napravili smo epilog još jednog nezaboravnog “planinarskog” dana.

Tokom ugodne vožnje do Prijedora, iako već umorni, utisci zanimljivog dana su prevladali.

Dolaskom na početnu destinaciju izrazili smo zahvalnost našim članovim koji su se u više navrata vraćali pređenim stazama, tražeći izgubljene stvari koje su planinari nehatno izgubili, a najsretniji je bio naš najmlađi član čiji je telefon izgubljen na obalama Blihe i pronađen zahvaljujući upornošću planinara.

Sve u svemu, ostaju lijepa sjećanja do sljedećeg pohoda i nove avanture.

Tekst: Z. Alendarević

Fotografije: Z. Alendarević, S. Topić i V. Petrić