Archives

Планинарски савез Републике Српске је према плану својих годишњих активности организовао експедицију АТОС 2016. Послије детаљних припрема експедиција је кренула на пут 05.08.2016.године. Учесници експедиције, четердесет планинара из цијеле Републике Српске су се окупили у Бијељини и кренули на пут према првом одредишту Софији, главном граду Бугарске гдје смо стигли у јутарњим часовима.

Учешће у походу узели су и чланови Планинарског друштва “Клековача” Приједор Араманда Љубиша и Андреа, Благоје Јунгић, Бранислав Галић, Ранка Чутурило, Милева Радошевић и Влатко Старчевић.
На успон смо кренули у јутарњим часовима. Временске прилике су нам погодовале. Сам успон на Вихрен (2914 m) захтјева добру кондициону припремљеност.

Са брода смо посматрали манастирске комплексе и скитове на Светој гори. Послије пристајања брода у луци Скита Свете Ане креће успон на врх Атоса (2033 m). Успон од преко двије хиљаде метара захтијевао је јако добру кондициону припремљеност свих учесника. Стаза којом се крећемо је јако стрма, а медитеранско сунце нас је пржило на истуреним дијеловима стазе. Силазак са врха Атоса до обале моратакође је врло захтјеван. Послије укрцавања на брод настављамо са посматрањем нових манастирских комплекса, јер се пловидба наставља даље дуж обала Свете горе. По повратку у камп слиједи одмор и припрема за полазак на Кајмакчалан наредног дана.

Прије поласка за Кајмакчалан посјетили смо Метох манастира Хиландар у Какову. У подножје Кајмакчалана стигли смо око пола ноћи. Подигли смо камп. У раним јутарњним часовима кренули смо на врх Кајмакчалана (2521m). На врху смо посјетили спомен цркву и костурницу. Овдје смо имали велики час историје и подсјећање на велике битке које су се овдје одвијале током I свјетског рата.

Пут даље настављамо према Охриду. Послије смјештаја у хотелу Макотекс обилазимо град Охрид и његове знаменитости том вечери и наредни дан. На овом простору су се сјединиле прекрасне природне љепоте, историја од античког доба и гостопримство домаћина. Послије посјете Охриду крећемо путем пеко Албаније према Острогу. С обзиром да смо путовали ноћу само дјелимично смо могли разгледати град Тирану и крајолике Албаније.

Сам успон на Вихрен са водичем Љубишом Арамандом је протекао у пуном реду. Погледи са врха Вихрена на околне врхове и прекрасна палнинска језера су одушевили све оне који су уложили труд и попели један од највећих врхова Балкана.
У току акције обишли смо шест држава, посјетили занимљиве крајеве Софије, Солуна, Охрида и на крају манастир Острог.

Били смо најбројније друштаво на акцији.

Љубиша Араманда

[srizonfbalbum id=20]

Tradicionalno, već godinama organizujemo uoči Ilindana pohod na dvije, po mnogima, najljepše planine – Šator i Klekovaču. Samo smo ovaj put pohod smo proširili posjetom pećini Ledenica kod Bosanskog Grahova.

Subota, 30.7.2016. godine bio je dan kad krenusmo na naše putošesvtije. Sunčan dan, ne tako vreo kako zna biti u ova doba godine, već je nagovjestio da će pohod biti izuzetan ,lijep i interesantan. Ranom jutarnjom vožnjom, sa pauzom u Drvaru u ranim prijepodnevnim časovima stigli smo na obale bistrog smaragda Šatorskog jezera. Od njega krenusmo na gorostas Šator da se penjemo strmom stazom. Već na prevoju je pukao pogled na Grahovsko polje, a kad izađosmo na vrh, divote se nije moglo nagledati. Šatorak, Cincar, Dinara, Velebit i tako redom sve do našeg sjledećeg cilja Klekovače. Priroda nam je podarila prelijepe panorame.

Svakom zadovoljstvu dođe kraj, tako i mi se moradosmo vratiti do jezera. Ali nas su čekala nova prirodna čuda. Već je bilo dobro popodne, kad smo krenuli ka pećini Ledenica.

Put u Hadovu utrobu obezbjedio nam je gospodin Gavrilo Mile Princip, jedan od pokretača zaštite i osposobljavanja za posjete pećine Ledenica. Žrtva ratnih vremena i poratne nebrige, ljudske gluposti i divljaštva, nadam se da će vidjeti mnogo bolje dane i to zahvljujući ljudima koji su to preuzeli na sebe.

Brojni pećinski ukrasi povremeno su odavali utisak boravka u nekoj baroknoj katedrali ili u predjelima iz Alise u zemlji čuda. Korak, za korakom, mijenjale su se u odsjaju naših baterija brojno draperije, stalaktiti i stalagmiti te mnogi stubovi sa kaskadama. Koliko se moglo, toliko se i hodalo pećinom, Kerbera nismo našli. Došlo je vrijeme da se oprostimo od podzemnog svijeta.

I tako, krenusmo dalje puni impresija prema našoj matici Klekovači da nas prihvati na zasluženi odmor. U večernjim satima stigosmo do doma na Kleki. Ljubo, naš prijatelj i domaćin nas je dočekao kako to priliči. Malo ića i pića pa nas je umor sustigao i sa nogu oborio pa krenusmo na počinak.

Novo jutro nas probudi, pa poslije redovnih jutarnjih rituala krenusmo na najveći krajiški vrh, Veliku Klekovaču (1962 m). Vojnim putem stigosmo na kršnog gorostasa. Otvoriše nam se novi vidici, sve tamo do vrhova Kozare u izmaglici. Jaka izmaglica iz dolina nam ne dopusti da vidimo i more, šteta. Ako, biće drugi put. Zato krenusmo „Čika Ljubinom stazom“. Meni to bi drugi put, a opet ne mogu da se nagledam i namirišem mirisa poljskog bilja i kleka. Bijele stijene ukrašene vremenom erozije, odavale su utisak ogromnih spomenika prirode. Lijepo, ljepše pa mala Kleka. Nadam se da se mnogi sa mnom slažu. Mnogo vremena smo izgubili na fotografisanje, pa nismo imali baš puno vremena na duži boravak na Maloj Klekovači (1761 m).

Vrijeme za povratak se bližilo, pa morasmo da krenemo. Lagano do doma, ručak i ajd nazad do busa. Oprostismo se od domaćina i krenusmo kući.

Joj da nam je bio još jedan dan na raspolaganju! Šteta. Vraćamo se u vreli beton grada u ranim večernjim satima. Ako, ubrzo će mo opet negdje!

Igor Ostojić
Fotografije: Duško Vujičić i Igor Ostojić
[srizonfbalbum id=18]

Svaki planinar će znati kakav je osjećaj popeti se na neki novi vrh, neku novu visinu i pomjeriti sopstvene granice. Taj osjećaj je imao svaki član naše šestočlane ekipe, kada smo u subotu, 16.07.2016. u jutarnjim satima stali na vrh najviše evropske planine, Elbrusa.

Želja za usponom je tu bila odavno, a same pripreme su počele mjesecima ranije, bar što se tiče skupljanja potrebne opreme i planiranja finansijskih aspekata ekspedicije. A one vaznije pripreme su počele mnogo ranije, još sa prvim odlaskom na planinu, kada je rodjena ljubav prema planinama.

Kao i svaku ozbiljnu ekspediciju, tako je i ovu neko morao inicirati i isplanirati. Ovog puta je to bio Igor Milošev, sekretar PSD “Patrija” iz Gradiške, moj lični prijatelj kao i veliki drug PD “Klekovača”.

Naš cilj je bio veličanstveni greben Kavkaza, odnosno njegov najpoznatiji i najviši dio Elbrus. Vrh ove planine vulkanskog porijekla je na 5642 m iznad nivoa mora, što je visina Zapadnog Elbrusa. Istočni Elbrus, druga vulkanska kupa, je samo dvadesetak metara niža i visina joj je 5621 m. Elbrus je najviši vrh Evrope, kao i jedan od “7 Summits”, grupe najviših planina na svim kontinentima. Nalazi se na jugozapadu Ruske Federacije, odnosno u Kabardino-Balkarskoj republici.
Ekipa koja je krenula na put 10.07. je bila u sastavu: Igor Milošev iz PSD “Patrija” Gradiška, Dijana Vrhovac, Milica Bogdanović i Miroslav Trivić iz PAK “Summit” Banja Luka i moja malenkost kao predstavnik PD “Klekovača” i Grada Prijedora. Nas petoro je činilo ekipu iz RS, ali punopravan član je bila i Jovana Bogojević, planinarka iz Požarevca (Srbija) i najmladja članica naše grupe.

Nakon višemjesečnih priprema svi smo se našli na beogradskom aerodromu “Nikola Tesla”, odakle je krenuo naš put ka Rusiji. Iz Moskve smo nakon kraćeg čekanja otputovali do Mineralnih Voda, turističkog mjesta sa aerodromom najbližim našoj konačnoj destinaciji.

Nakon dva leta i 200 km vožnje stižemo u Terskol, maleno selo ispod samog Elbrusa, koje je baza ekspedicijama koje kreću na vrh. Smještamo se u ugodan hotel koji se nalazi u zaseoku Čeget. Prvi dan je planiran za aklimatizaciju na planinu koja nosi isto ime kao i zaseok, Čeget. Visoka je 3601 m i pored toga što se nalazi u pograničnom području Ruske Federacije sa Gruzijom, njeno ime je posebno i zbog toga što je po njoj nazvana i “nuklearna aktovka” u kojoj se nalaze kodovi za lansiranje ruskog nuklearnog arsenala i koja se uvijek nalazi uz ruskog predsjednika. Iako nosi “opasno” ime, naš aklimatizacijski uspon je bio vrlo ugodan. Iako se nismo popeli do samog vrha, zbog zabrana u pograničnoj zoni, došli smo do visine od 3400 m, odakle nam se, na trenutke, kroz oblake pružio pogled na veličanstven masiv Elbrusa.

Sljedeći dan smo napustili hotel i zajedno sa ekipom Visokogoraca Crne Gore, koje smo upoznali prethodni dan i koji su imali isti cilj kao i mi, krenuli na padine Elbrusa. Iz mjesta Azau kreće žičara koja vodi do stanice Mir, na visini od 3500 m. Nakon toga je potrebno ratracima prebaciti svu opremu do prvog kampa Garabaši, odnosno bungalova u obliku bureta, kako se na ruskom i zovu (Bočki), koji je na visini od 3750 m. Smještaj nažalost nije na nivou alpskih domova, ali to je nekako i očekivano. Imamo krov nad glavom i zadovoljni smo. Taj dan je iskorišten i za aklimatizacijski uspon do drugog kampa, Priut 11, koji se nalazi na visini od 4100 m. Ime nosi po jedanaestorici naučnika koji su tu boravili tridesetih godina prošlog vijeka. Pored glavnog objekta, za smještaj se koriste montažne kućice, odnosno kontejneri, mada neki planinari postavljaju i svoje šatore.

Četvrtak je rezervisan za uspon do Skale Pastuhove, grupe stijena na visini od 4800 m. Nakon aklimatizacije se ponovo spuštamo na spavanje u Bocke. Petak je rezervisan za odmor i transport opreme do Priuta 11. Na sreću, planina je dobro pokrivena telefonskim signalom, pa smo mogli putem interneta da pratimo vremensku prognozu, što je kod planiranja uspona ključno. Iako prethodnih dana subota nije obećavala mnogo, u petak je prognoza pokazala dobro vrijeme i odluka je pala, idemo sutra.
Na uspon krećemo 16.07.2016. u 01:00 čas po lokalnom vremenu. Naša grupa od šest i crnogorska od sedam planinara, zajedno kreću ka vrhu planine.

Početak uspona je najčešće najteži dio, zbog toga što je prvih nekoliko sati noći najhladnije i najmračnije. Iako smo imali sreću da vrijeme bude mirno, bez mnogo vjetra, temperatura je bila nekoliko stepeni ispod nule. Prvi simptomi visinske bolesti ostavljaju traga na članovima grupe. Svaki korak je težak, neko se žali na glavobolju, neko na hladnoću, ali svi imaju osjećaj slabosti i malaksalosti. Nedostatak kiseonika uzima svoj danak. Na tzv. Sedlu koje se nalazi između istočnog i zapadnog vrha, na visini od 5400 m, ekipe prave prvi veći odmor. Snijeg je zaprljan tragovima povracanja, jer je mučnina još jedan od simptoma. Sreli smo već nekoliko grupa koje se kreću nazad, jer su odustali od uspona. Svi imaju neodoljivu želju da spavaju, ali znamo da to ne smijemo i da bi to moglo biti kobno. Nakon uzimanja malo čaja i utopljavanja članova ekipe, kojima je hladno, nastavljamo dalje. Nakon dvadesetak minuta izlazimo na dio staze koji je obasjan izlazećim suncem, pa se bar subjektivno smanjuje jedan od problema za neke članove grupe, hladnoća. Ali je i dalje nakon svakih nekolilo metra potrebno praviti pauze, jer svaki korak iziskuje ogroman napor. I pored dosta kriza ipak ostajemo kompaktna grupa i niko ne odustaje.

Nakon više od 7 sati hodanja, u vremenu izeđu 08:30 i 09:00, konačno izlazimo na vrh. Sretni zbog uspjeha i na ivici snaga, neki se smiju, neki plaču, ali svi smo ponosni na sebe i jedni na druge. Zastava našeg Društva je ponovo na krovu Evrope, nakon 26 godina. Nakon kraćeg boravka na vrhu zbog fotografisanja i odmora, krećemo putem nazad, koji je jednako fizički iscrpljujuć, kao i uspon.

Planina nam je dopustila da je pokorimo na tih nekoliko minuta boravka na vrhu i zahvalni smo joj zbog toga. Ali je nismo osvojili, kako nekad ljudi pišu. Ona je osvojila nas.
16.07.2016. će uvijek biti poseban datum za svih trinaest planinara sa prostora bivše Jugoslavije, a posebno za nas troje koji smo ovim usponom proslavili tačno godinu dana od uspješnog uspona na Mont Blanc.

Draško Zgodić

Generated by Facebook Photo Fetcher 2

Kako to ide svake godine tako je bilo i ove. PD „Klekovača“ se zaputila u pravcu Maglića (najviši vrh BiH, 2386 m) na tradicionalni Vidovdanski uspon 24-26. juna 2016. godine.
Rano ujutru se krenulo iz Prijedora da bi se uz laganu vožnju i pauze što ugodnije stiglo do cilja. Prijevor je bio naš cilj gdje smo stigli u ranim popodnevnim satima. Odluka je pala da prenoćimo u kampu na Prijevoru i da se sutradan rano ujutru zaputimo prema vrhu direktno sa Prijevora, Banjalučkim smjerom.
Nakon buđenja i pakovanja, zajedno sa PSD „Patrija“ Gradiška, krenuli smo lagano ka vrhu. Jutro je bilo više nego odlično, vedro nebo, ugodna temperatura a staza u hladu. Uz neočekivano veliku gužvu koja je bila na stazi, uspješno smo stigli do vrha. Nakon kratkog odmora i druženja sa planinarima iz drugih društava širom BiH, pa i dalje, nastavili smo dalje prema Trnovačkom jezeru. Promjena vremena je dala petama vjetra jer i nije bilo baš prijatno slušati zvuke grmljavine koji se približavaju. Sreća, vrijeme nam je ipak išlo na ruku tako da smo bez velikih poteškoća stigli do Trnovačkog jezera gdje smo napravili pauzu za odmor i kupanje. Nakon pauze slijedio je povratak u kamp na Prijevoru gdje smo prespavali još jednu noć, a zatim i povratak za Prijedor.
Bio je to još jedan uspješan izlet koji je bio više nego odličan, a to možete vidjeti i na fotografijama.
Fotografije: Draško Zgodić i Igor Milošev

Tanja Timarac

[srizonfbalbum id=14]

S prijateljima, planinarima, iz Slovenije smo zadnji vikend aprila proveli na Kozari. U subotu smo iz Rajkovića krenuli prema Kozaračkom kamenu, nastavili put preko Bešića poljane i Glavuše do Mrakovice, gdje smo prespavali, a u nedjelju se spustili do Debelog brijega. Dobrodošlicu su nam pripremili i vodili prijatelji iz PD “Klekovača” Prijedor i PD “Mulež” Sanski Most, Duško Vujičić, Tanja Timarac, Dragan Majstorović, Meliha Sawanda, Dinko i Rada Rajlić.
Drugi dan planinarskog vikenda s prijateljima planinarima iz Slovenije smo uz vođenje planinarskog vodiča iz PD “Klekovača” Prijedor, Marka Sarića, krenuli s Mrakovice, preko Benkovca, popeli se na Jankovića kamen, spustili do vodopada i ispod Zečijeg kamena ša do Stare Pilane. Posjetili smo “Mehmedovu crkvu” i uspeli se do Doma PD “Mrakovica” Kozarac, na Debelom brijegu, gdje smo ručali…

Sead Ćurak

[srizonfbalbum id=12]

Planinarsko društvo „Klekovača“ je posljednjeg februarskog vikenda oragnizovalo uspon na Alpe Karavanke u Sloveniji i Austriji. Pored nas, planinara Klekovače, sa nama su na pohodu učestvovali i planinari iz PSD „Patrija“ Gradiška, PD „Videta“ Srbac i PD „Manjača“ Banja Luka.

U subotu, 27. februara, smo krenuli u 6 časova iz Prijedora. Nakod duge voženje i stajanja na brojnim granicama došli smo u Slovenj Gradec i sreli se sa našim domaćinom, planinarom a prije svega prijateljem Jovom Đurićem. Taj veliki čovjek je od tog trenutka postao naš vodič. Jovo i njegovi prijatelji su nas domaćinski dočekali sa mezom i pićem kod Poštarskog doma pod Plešincem (805m). Nakon ića i pića i prepakivanja rančeva krenuli smo na uspon prema Uršljoj gori, Jovo prvi a mi ostali vodiči raspoređeni iza. Kako se dan smirivao, mi smo povećavali visinu a vjetar i snijeg su pojačavali svoje ćudi. Od jednom smo se našli u gustim oblacima (vidjeli smo kako je biti u oblacima) sa velikim naletima vjetra. Grabili smo dalje, nismo se predavali jer to ne bi imalo smisla. Vjetar nas je čas gurao naprijed, čas nazad i tako nas je dogurao do Doma na Uršloj gori (1680m). Tu smo se na kratko ugrijali i odmorili i dalje nastavili se čeonim lampama prema vrhu.

Do vrha nam je trebalo dvadesetak minuta hoda po tvrdom, zaleđenom snijegu. Fotografisali smo se na vrhu Uršle gore (1699m) uz pomoć osvjetljenja čeonih lampi i dalje nastavili hod prema domu gdje ćemo prenoćiti. U pl. dom na Naravskih ledinah (1072m) smo došli dosta lakše nego što smo se penjali prema vrhu (logično – bilo je nizbrdo). Kada se dođe u neki dom, običaj je da se smjestimo po sobama, da večeramo i da se zabavljamo. Ovaj put smo odlučili da ni ovaj put nećemo kvariti te lijepe običaje, sve smo ispunili. Našem domaćinu Jovi smo uručili planinarsku knjižicu našeg Društva, amblem Vodičke službe PSRS, rakiju iz naših krajeva i suvenire iz Nacionalnog parka „Kozara“. Takođe, prigodne darove je dobio i naš prijatelj Branko Meh.

Ustajanje je bilo predviđeno prije pijetlova ali zbog jake kiše i vjetra odlučili smo da se još malo naspavamo. Ta noć je bila dosta hladna tako da je put prema Peci (2125m), koju smo trebali pohoditi, bio zaleđen i samim tim nepristupačan za naš autobus. Imali bismo dodatnih osam časova hoda na već planiranih jedanaest te smo odlučili da promijenimo pravac i da „Carpe diem“.

Krivudavim putem autobus nas je dovezao do crkve Sveti Janez Krstnik na Ojstrici (982 m) odakle smo nastavili prema planinarskom domu Košenjak (1169m) koji je do 1991. godine bio karaula JNA. Neki koji su pretjerali sa slavljem prethodnu noć su ostali u domu a ostali su nastavili prema vrhu. Trebalo nam je oko sat vremena do vrha Košenjak (1522m). Stećak koji označava vrh je i granični kamen između Slovenije i Austrije. To smo iskoristili za kratku posjetu Austriji. Na vrhu smo se fotografisali sa zastavama Klekovače i Patrije, odigrali u Austriji kozaračko kolo i krenuli nazad.

U domu na Košenjaku smo napravili dužu pauzu za ručak i odmor i pripreme za put. Istim onim krivudavim putem autobus nas je spustio u dolinu do Dravograda gdje smo se pozdravili sa domaćinima Jovom i Brankom i zakazali novo druženje na Alpama ali i na Kozari za Pozdrav proljeću.

Marko Sarić

[srizonfbalbum id=11]

Posljednjeg januarskog vikenda 2016. godine na Kozari se se održavaju X „Dani zime na Kozari“. Ove godine je to više ličilo na dane proljeća ali šta da se radi.

Subota je uvijek rezervisana za Omladinski marš. Marš organizuje Klub ekstremnih sportova „Albatros“ Prijedor uz pomoć Planinarskog društva „Klekovača“ Prijedor. Na Maršu su učestvovala 52 člana PD „Klekovača“ sa još 13 mladih planinara iz naše planinarske sekcije u OŠ „Jovan Cvijić“ iz Brezičana. Takođe, na Maršu je bilo 35 članova PD „Kozara“ Banja Luka i 5 članova PSD „Ljubijski rudar“ iz Prijedora.

Ovogodišnji Omladinski marš se odvijao rutom Kotlovača – Zečiji kamen – Jankovića kamen – Benkovac – Mrakovica. Planinari su uživali u, za ovo doba godine, toplom danu i brojnim vjesnicima proljeća – visibabama i jagorčevini. Prolazak pored vodopada potoka Zofik je izmamio iz rančeva sve fotoaparate i video kamere. Ovakav dragulj prirode se rijetko viđa i sve ostavlja bez daha svojom ljepotom, snagom a uz to sve skromnošću i mističnošću. Od vodopada staza vodi oštro uz brdo prema Jankovića groblju. Pomalo čudno, pauza je napravljena na groblju. Groblje jeste čudno mjesto za odmor ali to je mjesto koje je, prije svega, muzej na otvorenom koji govori o bitisanju ljudi na Kozari prije i za vrijeme II svjetskog rata i njihovim naseljima koja su, na žalost, izumrla. Neki su se odvažili i uspeli Jankovića kamen sa kojeg se pruža jedinstven pogled na južnu stranu Kozare i na veći dio Nacionalnog parka.

Nakon Jankovića uputili smo se preko Benkovca prema Mrakovici. Benkovac je kod starijih dozvao uspomene sa omladinskih radnih akcija i koncerata Bijelog dugmeta u ovom omladinskom radnom naselju. Ostale su na žalost samo uspomene jer je Benkovac sada samo toponim na topografskoj karti jer njegova stvranost ne čini da se išta promijeni: obrastao je u korov, sportski tereni su uništeni i zapušteni i zaboravljen je od svih.

Na Mrakovicu smo stigli nakon tri sata pješačenja. Odmah smo se prihvatili ručka kojeg su organizatori iz „Albatrosa“ pripremili. Mnogi su se usudili da pitaju šta je za ručak: šta bi drugo bilo nego grah sa kobasicom. Kakva bi to planinarska akcija bila bez graha, ne zamislivo.

Pošto je do polaska autobusa prema Prijedoru ostalo bar još dva sata mnogi su odlučili da još iskoriste dan. Neki su se šetali po Mrakovici, neki su se spustili niz Dolinac pa uspeli na Benkovac a neki su opet otišli preko Glavuše do planinarskog doma na Kotlovači.

Bilo kako bilo, još jednom smo na planinarski način obilježili „Dane zime na Kozari“ uz divno druženje šetnjom kroz nevjerovatno lijepe predjele Kozare. Vodiči na Maršu su bili: Draško Anđelić (KES „Albatros“) i Marko Sarić (PD „Klekovača“). Organizatorima iz KES „Albatros“ još jednom hvala na odličnoj organizaciji i lijepom druženju.

Marko Sarić

[srizonfbalbum id=10]

Grupa planinara iz PD “Klekovača” Prijedor, PSD “Patrija” Gradiška i PD “Kozara” Banja Luka su zajedno sa prijateljima planinarima iz Jajca i Mostara, ovaj sunčani novembarski vikend (14-15.) iskoristili za posjetu i upoznavanje najljepšeg dijela hercegovackog planinskog masiva, planine Prenj.

Uz naše vodiče Draška Zgodića i Igora Miloševa, kao i načeg domaćina Benjamina iz PD “Prenj” iz Mostara, bezbjedno smo prešli planirane staze prema najvišem vrhu Prenja, Zelenoj glavi i njemu susjednom Otišu. Sunčan dan i odlična vidljivost neobična za ovo doba godine, učinili su da potpuno uživamo u vidicima i pogledu na okolne vrhove i daleke planinske masive, sve do Biokova.

Krenuli smo u zoru ka vrhovima koji su se rumenili na obzorju a vraćali u sumrak sa nevjerovatnim prizorom vatrenog zalaska sunca. To mi je evociralo sjećanje na stih pjesme Vladimira Nazora:

“…I Prenj stoji

– sav je od jednog komada,

 krvav je, kad sunce

u maglu zapada,

 u jesenje dane

 kao žuč se žuti,

 grozan kad prozbori,

 strašan kad šuti…”

I sad razumijem zašto ga smatraju planinom divova. Tu je nanizanih 11 vrhova preko 2000 mnv, koji gledani sa drugih udaljenih planinskih vrhova daju čipkast i samo Prenju svojstven izgled.

Inspiracija i divljenje !

 Danka Babić

Generated by Facebook Photo Fetcher 2

Planinarski savez Republike Srpske je organizovao obuku za vodiče III kategorije. Obuka je organizovana uz pomoć instruktora iz Planinarskog saveza Srbije i logističku pomoć Planinarskog društva „Klekovača“ Prijedor.

Ova zanimljiva aktivnost se odvijala u periodu od 30. oktobra do 8. novembra 2015. godine u planinarskom domu „Kotlovača“ na Kozari. Instruktorski tim su činili: Slobodan Gočmanac – Cole kao čef kursa i instruktori Duško Blažić, Goran Burić i Dalibor Dizdar. Obuci je pristupilo jedanaest planinara iz osam planinarskih društava našeg Saveza. Kandidati na obuci su imali priliku da sistematišu svoja prethodna znanja i vještine i da steknu nove. Izučavali su оprеmu, pоznаvаnjе plаninа, vоdičku djеlаtnоst, pоdučаvаnjе – mеtоdičkо prеnоšеnjе znаnjа, аnаtоmiјu i fiziоlоgiјu, оriјеntаciјu i nаvigаciјu, mеtеоrоlоgiјu, bеzbjеdnоst i spаsаvаnjе u plаnini, prvu pоmоć i prаvnа pitаnjа. Nastava se izvodila kroz teoretska predavanja u planinarskom domu i praktičnu nastavu u okolini pl. doma (Zečiji kamen, Bešića poljana) koji ima idealne uslove za ovakav vid obuke.

Izvedena je vježba spašavanja povrijeđenog planinara na lokalitetu Rušidove strane. Zadatak je bio da se unesrećeni pronađe, da mu se pruži prva pomoć te da se bezbjedno transportuje do planinarskog doma. Zadatak je uspješno obavljen a spasioci su dobili pohvalu i od direktora prijedorske bolnice koji je uzgred traumatolog-ortoped. Takođe, kandidati su izveli i jedan marš od pl. doma „Kotlovača“ do pl. doma „Previja“. Prilikom tog marševanja neposredno je izvođena obuka iz vođenja planinarskih tura a u noćnim satima planinari su morali da zanoće u improvizovanom smještaju – bivaku kojeg su morali sami da sagrade.

U subotu, 7. novembra izvršeno je praktično, pismeno i usmeno testiranje. Svi kandidati su uspješno položili testove i stekli zvanje „Vodič izleta i pohoda III kategorije“. Na svečanosti koja je bila upriličena naveče u pl. domu „Kotlovača“ uručene su diplome novim vodičima i nagrade prvorangiranima. Za najboljeg polaznika obuke proglašen je Draško Zgodić (PD „Klekovača“ Prijedor) koji je za poklon dobio cepin sa posvetom. Ova obuka će ostati zapamćena i po tome što su po prvi put promovisane i dvije žene vodiči: Babić Danka (PD „Klekovača“ Prijedor) i Savić-Škrebić Draženka (PK „Adrenalin“ Teslić).

Novi vodiči su već tada dogovorili zajedničke planinarske ture i druženja.

Mi im želimo da imaju dosta uspješnih tura sa sigurnim korakom i novim drugarstvima!

Marko Sarić

Generated by Facebook Photo Fetcher 2

Po dobroj staroj  tradiciji planinari našeg Društva 7. novembra, u ranim jutarnjim satima, krenuli su prema još jednoj od naših planiskih ljepotica, Vranici.

Vranica je najpoznatnija rudna planina u BiH, smještena između Gornjeg Vakufa i Fojnice sa najvišim vrhom Nadkrstac (2012 mnv).  Nalazi se na razvođu rijeka Bosne i Vrbasa. Dosta je pitoma, puna pašnjaka i površinskih voda. Na njoj se mogu naći endemske biljke: vraničko zvonce, bosanska zvončika i vranička vrkuta.

Nakon višečasovne vožnje sa kraćim pauzama,  uz obilazak kraljevskog grada Jajca,  stigli smo do planinarskog doma Rosinj koji se nalazi na 1700 mnv. Obzirom da nam je vrijeme išlo na ruku, po vec utvrđenom planu krenuli smo ka vrhu Rosinj (2059 mnv). Uz laganu popodnevnu šetnju kroz predivne pejzaže, dočekali smo zalazak Sunca na vrhu nakon čega smo se sigurno spustili do doma. Uz gitaru, pjesmu, odlične domaćine i drugare planinare veče je bilo više nego odlično.

U nedjelju ujutru, negdje oko 8h,  krenuli smo  prema našem sljedećem cilju, Nadkrstac. Jak vjetar nas je pratio sve do vrha, ali nas to nije spriječilo da svi uspješno odradimo ono što smo željeli.  Nastavili smo u pravcu Prokoškog jezera, ali se niko nije odlučio za spuštanje tako da smo samo uživali u pogledu sa visine prema njemu koji je bio očaravajući kao i sve drugo. Uz divljenje prema ljepotama koje nas okružuju vrijeme je bilo za povratak u dom i povratak kući.

Tanja Timarac

[srizonfbalbum id=9]