Archives

Turistička putovanja su, uglavnom, usmjerena ka divljenju djelima starih neimara. Divimo se stilovima baroka i rokokoa, renesanse ali i soc-realizma. Planinarenje je kao turizam s tim što se tu divimo djelima prirode kao neimara. Međutim, postoje u planinama mjesta koja su djela ljudskih ruku i u kojima zaista možemo uživati. Jedno od takvih “mjesta” je sigurno Premužićeva staza u Nacionalnom parku “Sjeverni Velebit”.

Po planu aktivnost članovi Planinarskog društva “Klekovača” su 20-21. maja 2017. godine pohodili Velebit i Premužićku. Vremenske prilike nisu bile naklonjene ali kao što Duško Vujičić jednom reče “nema lošeg vremena, postoji samo loša oprema”. Pri izlasku iz autobusa i prepakivanja rančeva morale su se izvaditi jakne, kabanice. Kiša nije bila jaka ali je bila baš taman da smeta.

Prošli smo ispod najpoznatijeg doma na Velebitu – planinarskog doma “Zavižan” koji se nalazi na 1594 m. Nismo svraćali jer smo htjeli da što više iskoristimo vremena dok kiša ne pojača svoje ćudi. Uspeli smo se na vrh Zavižan. Zavižan je vrlo dobra polazna tačka za planinarske ture po Velebitu zbog laganog prilaza i postojanja planinarskog doma i drugih sadržaja za posjetioce (parkiralište, sanitarni čvorovi, klupe, odmorišta i sl.). Popnete li se planinarskim stazama na neki od okolnih vrhova – vidikovaca, otvoriće vam se prekrasni vidici na kvarnerske otoke i Liku. Upravo vizure koje se pružaju sa grupe zavižanskih vrhova (Veliki Zavižan 1676 m, Balinovac 1601 m, (Velika) Zavižanska kosa 1620 m, Vučjak 1644 m) ostavljaju posjetioce bez daha.

Nastavili smo dalje i nakon nešto manje od kilometar hoda ugledali smo je. Premužićka je bila tu. U sred netaknute prirode i savršenstva kakvog samo priroda stvori nalazio se planinarski put koji se idealno tu uklapao kao da ga je sama priroda stvorila. Premužićevu stazu danas smatraju pravim remek-djelom graditeljstva jer je građena u kamenu – suhozidu, te je položena tako da nas na vrlo jednostavan način vodi u najsurovije i najkrševitije dijelove sjevernog Velebita – Pasarićeve, Hajdučke i Rožanske kukove. Proteže se grebenom planine od Zavižana do Baških Oštarija u srednjem Velebitu i duga je 57 km. Staza nema teških uspona pa je pogodna i za posjetitelje nenavikle na planinarenje. S Premužićeve se staze odvaja nekoliko uspona na neke od najljepših vrhova sjevernog i srednjeg Velebita – Gromovaču, Crikvenu, Šatorinu i druge. Najinteresantniji uspon je na vrh Crikvena gdje smo izveli sve naše mlade planinare da bi trenirali penjanje. Vrh Crikvena je spadao u najljepše vrhove u Jugoslovenskoj transverzali. Kroz Nacionalni park Sjeverni Velebit prolazi 16 km Premužićeve staze, a na otprilike dva sata hoda od Zavižana nalazi se planinarsko sklonište Rossijeva koliba gdje smo napravili veću pauzu. Bili smo sretni vidjeti takvo sklonište koje je bilo uredno i čisto i sa namirnicama za “prvu pomoć”. Običaj je da se uvijek nešto ostavi – konzervirana hrana, keks… a da svako sa sobom ponese svoje smeće.

Ideje o turističkom otvaranju Velebita spominju se u tekstovima hrvatskih planinara objavljivanima u časopisu “Hrvatski planinar” još dvadesetih godina prošlog vijeka. Zahvaljujući u prvom redu predanosti dr Ivana Krajača, ministra trgovine i industrije za vrijeme Kraljevine Jugoslavije, osigurana su sredstva za njihovu realizaciju. Stazu je projektovao i gradio inženjer šumarstva Ante Premužić (1889-1979), strastveni planinar i zaljubljenik u ljepote Velebita. Kasnije su je, graditelju u čast, planinari prozvali njegovim imenom.

Gradnja uzdužne planinarske staze započela je 1930. godine. Radove su, kad god je oštra klima dopuštala, izvodili majstori iz podvelebitskih sela primorske padine Velebita. Finansirali su je zajednički Direkcija šuma na Sušaku (Rijeka), Hrvatsko planinarsko društvo i Kraljevska banska uprava Savske banovine. Zbog nedostatka finansijskih sredstava gradnja staze zastala je čitavu jednu sezonu a dovršena je u ljeto 1933. godine, kad je završena i najteža dionica u dužini od 1,5 km od Čepuraša do Gromovače.

Premužićeva staza 2009. godine u cijeloj je svojoj dužini i službeno zaštićena kao kulturno dobro od nacionalnog značaja. Postavljanjem poučnih tabli duž Premužićeve staze nastojalo se obogatiti doživljaj i iskustvo divlje ljepote koje Park nudi.

Kako smo gazili kilometre Premužićeve staze tako je i kiša sve više i više gazila nas. Mokri ali ne i puno umorni (umora nije bilo jer staza ide “izohipsom” bez već uspona i silazaka) stigli smo u planinarsku kuću “Alan” (1340 m). Alan sa širom okolicom područje je prostranih planinskih travnjaka, duliba i padeža iznad kojih se uzdižu slikoviti vrhovi. Veliki Alan (1414 m) jedan je od značajnijih velebitskih prevoja. Njime prolazi poprečna velebitska cesta koja spaja Liku s morem. S Alana se pruža prekrasan pogled na more i otoke (posebno Goli otok- tiru, riru…).

U domu nas je dočeklo toplo varivo sa kobasicom i hladno pivo. Sreći nije bilo kraja. Na počinak se moralo otići oko 22 časa jer nas je u jutro čekao nastavak spuštanja prema obali a po najviše zbog toga što je kućni red vrlo striktan i domaćini ga poštuju. Da se nas pitalo ostali bismo do zore budni ali, srećom, ne pitamo se.

Jutro je svanulo ali bio je mrak. Oblaci su bili tamni, vjetar lud a kiša neumoljiva. Jednom riječju – katastrofa. Odložili smo polazak za 9h. Grupa od deset planinara se odvažila i po buri krenula spuštanje prema moru a drugi dio družine je ostao u domu pa će oni oko podne krenuti autobusom prema moru (mudro!). Prošli smo ispod žičare za transport tereta koju nazivaju “spomenikom ljudske gluposti” jer zbog jake bure na tom prostoru većinu godine ne može da radi i bila je u upotrebi svega nekoliko godina. Napravili su je zatvorenici sa Golog otoka. Naleti bure nisu bili nimalo prijatni i vrlo opasni za one planinar(k)e sa malo kilograma (ne bih da imenujem Milicu i Tanju). Kako smo se spustili ispod platoa Alana bura nije bila toliko jaka a kiša je smanjivala svoj intenzitet. Smjenjivao se pogled na jadranske otoke sa pogledima na prelijepe stijenske masive i oblike. Često smo zastajkivali i fotografisali se.

Nakon tri časa hoda došli smo do planinske kuće “Miroslav Hirtz” (20 m) koji je u vlasništvu naših prijatelja HPD “MIV” Varaždin. Nalazi se na vrhu litice koja se uspinje iz mora. Bio je to interesantan spoj planine i mora. Odatle smo se niz nekoliko stepenica spustili u malo primorsko mjesto Jablanac. Jablanac je toliko malen da ga je druga polovina naših planinara iz autobusa lako okupirala i popravila početak turističke sezone.

Nakon presvlačenja jedva smo čekali da se “usolimo” u moru. Otišli smo u uvalu Zavratnica, takođe zaštićenom prirodnom području, koje je, iako nalikuje na fjord, nastalo transgresijom i potapanjem ušća potoka. Oni hrabriji su se okupali (voda je bila polarno hladna) i zaronili do ostataka potopljenog njemačkog broda iz II svjetskog rata, koji je samo jedan metar ispod površine a oni manje hrabri su sa kopna uživali u pogledu na krajolik.

Sretni i zadovoljni smo krenuli kući sa punim baterijama za dalje. Uz put smo planirali da stanemo u Korenici kod “Macole” da se vide živi i preparirani medvjedi ali vodičima, kao i svaki put, orijentacija nije bila jača strana.

Vodiči na ovom pohodu su bili Draško Zgodić i Marko Sarić.

Tekst i fotografije: Marko Sarić

[srizonfbalbum id=40]

Jedna od brojnih manifestacija koje su održane povodom obilježavanja Dana grada Prijedora je i pohod od Patrije preko Maslin baira do planinarskog doma na Kotlovači a organizator ovog pohoda je PD “Klekovača”.

Početna tačka  pohoda  je spomenik na Patriji, mjesto gdje su partizanski odredi zajedno sa narodom ovog kraja 1942. godine izvršili proboj iz opkoljene Kozare.

Kažu da ne  treba živjeti u prošlosti ali prošlost se ne smije nikako ni zaboraviti. Mi, kozarčani, možemo biti ponosni na našu prošlost a ovaj pohod je upravo podsjetnik da sloboda nije nešto što se podrazumjeva već nešto što je izgrađeno na žrtvama i hrabrosti naroda ovoga kraja.

Ove godine, na pohod je krenula  šarolika grupa od 50 tak planinara, rekreativaca i ljubitelja prirode svih uzrasta. Vrijeme nam je bilo naklonjeno tako da smo mogli u potpunosti uživati u ljepotama pitomih obronaka Kozare. Na početku smo se držali zajedno ali već nakon nekoliko kilometara podjelili smo se u više grupica prema kondicionoj spremi, naravno vodeći računa o tome da u svakoj grupi imamo nekog od iskusnih planinara koji dobro poznaju ovu stazu. Inače, staza je duga oko 21 km i nije je tako lako preći pa su i onima u najboljoj kondiciji zadnjih nekoliko kilometara „otežale“ gojzerice.

Kako je to i bilo predviđeno planom ove akcije, prvi planinari stigli su na Kotlovaču  tačno u 14:00h a zadnja grupa, koju je vodio naš iskusni planinar Boško Marčeta je stigla na cilj oko 16:00h.

Na Kotlovači su nas dočekali planinari PD “Klekovača” koji već godinama domaćinski i odgovorno upravljaju domom i koji su se i ovog puta potrudili da Dom bude posebno uređen i očišćen za ovu priliku. Tu je bilo i ljubazno osoblje Nacionalnog parka koje nas je poslužilo ukusnim pasulje i pićem.

Pri ovakvom dočeku, brzo se zaboravi na umor tako da smo okrepljeni krenuli na novi “zadatak” a to je bilo učestvovanje na Skupštini PD “Klekovača”.

Sve u svemu, još jedno prekrasno i sadržajno druženje na našoj Kozari!

Tekst: Bojana Derkuća Bevandić

Fotografije: Zoran Petrić

[srizonfbalbum id=38]

U planinarskom domu “Kotlovača” na Kozari u nedjelju 14. maja 2017. godine održana je redovna izborna skupština Planinarskog društva “Klekovača” Prijedor poslije pohoda za Dan grada Prijedora.

Skupštinu je otvorio i njome predsjedao Ismet Šarić koji je pozdravio sve prisutne članove Društva i goste iz drugih društava (KES “Albatros” Prijedor, PD “Mrakovica” Kozarac, PSD “Previja” Lamovita, PD “Patrija” Gradiška, PED “Kanjon” Sanski Most). Predložio je Dnevni red od petnaest tačaka pa su se mnogi prepali da će sjednica dugo trajati i da će se grah iz kotlića ohladiti a pivo ugrijati. No međutim, sve je išlo brzo.

Pročitani su Izvještaj o radu i Finansijski izvještaj za 2016. godinu gdje su se prisutni informisali o dobro poznatom radu Društva, aktivnostima koje su vođenje oko dogradnje doma, radu sa djecom i omladinom, orijentacijom, markiranjem…

Nakon izvještaja pristupilo se glasanju za novi saziv tijela u Društvu. Uglavnom su potvrđeni već postojeći mandati i na novi, četvorogodišnji mandat izabrani su:

1. predsjednik Društva: Dragan Romčević;
2. predsjednik Skupštine: Ismet Šarić;
3. sekretar Društva: Marko Sarić;
4. članovi Upravnog odbora: Duško Vujičić, Dobrila Kurtović, Blagoja Tubin i Draško Zgodić;
5. članovi Nadzornog odbora: Zoran Iđić (predsjednik), Stipe Vidaković (član) i Mihajlo Šurlan (član);
6. članovi Suda časti: Radivoje Petković (predsjednik), Branka Glušac (član) i Igor Ostojić (član).

Plan rada za 2017. godinu je dosta ambiciozan sa po minimalno dva izleta mjesečno mimo Kozare i sa namjerom da se organizuju izleti na Kozari kako bi se približila novim planinarima. Planirano je uređenje novih planinarskih staza, uglavnom prema pl. domu “Kotlovača”. U domu će biti organizovano niz aktivnosti kao što su osnovna planinarska škola, obuka za vodiče, tematska predavanja. Organizovaće se dežurstva na dobrovoljnoj bazi tako da će dom biti otvoren vikendima za sve posjetioce.

Na kraju, Skupština je usvojila prijedlog o dodjeli zahvalnica za najaktivnije planinare u protekloj godini – Bojani Derkuća Bevandić i Drašku Zgodiću. Zahvalnice će im biti uručene na narednoj svečanosti u Društvu.

Po završetku sjednici, pohitali smo ka kotliću sa grahom kojeg je spremila naša teta Milica iz Nac. parka. Druženje oko doma je nastavljeno do večeri.

Tekst: Marko Sarić

Fotografije: Igor Ostojić

[srizonfbalbum id=39]

Kažu da ko može dobro da jede može dobro i raditi. Danas, 13. maja 2017. godine su članovi i simpatizeri Planinarskog društva “Klekovača” definitivno opravdali drugi dio ove tvrdnje. Naime na području oko planinarskog doma “Kotlovača” organizovana je radna akcija kojo se odazvalo dvadesetdvoje članova.

Jedan dio družine je pristupio čišćenju i uređenju staze Rajkovići – Kotlovača koji vodi od ulaza u Nac. park pa do samog doma većim dijelo uz i iznad potoka Kotlovača. Radilo se na uklanjanju stabala koja su još prije deset godina pala na već pripremljenu stazu, uklanjanju odrona i šiblja. Pripremana je i sam podloga staze, proširivanjem na određenim mjestima ili ukopavanjem. Ova staza će u mnogome skratiti put o doma prema Rajkovićima ali i stazama koje idu od Mrakovice, Jankovića i Zečijeg kamena, Bešića poljane, Vrnovice, Kozaračkog kamena prema Rajkovićima i obrnuto. Dužina joj je oko 2,5 km i može se preći za 20 minuta. Današnjom akcijom vrijednih planinara ona je pripremljena za markiranje a u saradnji sa Nac. parkom biće postavljeni putokazi i ostala signalizacija koja je propisana od strane Parka.

Dosta posla je bilo i kod i oko planinarskog doma. Generalno je očišćen je od temelja do krova. Dom se redovno održava i čisti ali bilo je potrebno napraviti veliko proljetno spremanje. Djevojke su prale prozore, čistile prostorije i toalete. Posađeno je i dosta cvijeća tako da je dom “procvjetao”. Oko doma je pokošena trava i sitno šiblje a obale potoka takođe pokošene. Vršeno je i nasipanje kamena prema juče napravljenoj nadstrešnici sa stolom i klupama. Uređeni su odvodni kanali za oborinske vode.

Na kraju dana su se sve družine sastale kod doma uz vatru i potvrdili rečenicu sa početka ovaog teksta. Bilo je mesa raznih sorti a i pića… Dogovor kuću gradi, tj. naš planinarski dom i Društvo.

Fotografije: Milenko Miodragović i Marko Sarić

Tekst: Marko Sarić

[srizonfbalbum id=37]

Prvobitni plan je bio nešto drugačiji, ali loša vremenska prognoza je uticala na to da odustanemo od njega. Ipak,  to nije značilo da odustajemo od planine. Odlučili smo se za Niske Tatre u Slovačkoj, tačnije vrh Dumbier.

Niske Tatre su planinski vijenac koji se nalazi u Slovačkoj. Prostire u dužini od 80 km  a najveći dio pripada Nacionalnom parku “Niske Tatre” koji je osnovan 1978. godine. Najviši vrh je Dumbier sa 2042 m nadmorske visine.

1. maja negdje oko 8 h uz sunčano i prohlano jutro, putem sniježne staze zaputili smo se ka vrhu. Nakon 2,5 h stigli smo do Chata M. R. Štefanika koja se nalazi na 1740 m nadmorske visine gdje smo napravili kraći odmor.  U nastavku uspona ka vrhu pratio nas jak vjetar koji nas nije spriječio da ostvarimo svoj cilj. Za nešto više od 1h smo bili na vrhu, ali zbog  vjetra koji je stvarao osjećaj nelagode nismo se mnogo zadržavali pa smo vrlo brzo krenuli nazad u dolinu. Neki su povratak iskoristili za malo klizanja a neki i za sankanje uz malu improvizaciju.

Možemo reći da je iza nas još jedan uspješno osvojen vrh a kako je sve izgledalo možete vidjeti na fotografijama.

Fotografije: Željko Rogić i Tanja Timarac

Tekst: Tanja Timarac

[srizonfbalbum id=36]

U sklopu obilježavanja 22. aprila, Dana grada Banja Luka, u organizaciji PD “Kozara”, održana je  tradicionalna sportsko-rekreativna manifestacija “Banjalučka transverzala”.

PD “Klekovača”  je organizovalo odlazak svojih članova na ovu manifestaciju i sa ponosom možemo reći da smo ovoga puta,  po broju učesnika, bili jedno od najzastupljenijih Društava na akciji.

Utvrđena staza Banjalučke transverzale proteže se od tvornice obuće Bema, preko Rajnerovog vrela, Trešnjika, Banj brda te se spušta ka vrelu Vrućica gdje se prelazi viseći most preko Vrbasa i ulazi u kanjon Suturlije iz kojeg staza nastavlja dalje ka domu na Šibovima.

Ljepota ove manifestacije je u tome što okuplja planinare iz gotovo svih planinarskih društava kao i  zaljubljenike u prirodu i rekreativce svih uzrasta a pratioci akcije su i brojni  četveronožni ljubimci.

Za razliku od prošlogodišnje transverzale koja je održana po veoma lošem vremenu, ovoga puta dan je bio idealan za boravak u prirodi i pješačenje.

Članovi PD “Kozara” i pripadnici GSS-a su na dijelovima staze koja prolazi iznad kanjona Suturlije postavili užad i pružili  neophodnu pomoć onima kojima je ona bila potrebna tako da je ova masovna akcija protekla bez incidenata a svi učesnici su stigli na krajnju tačku tranverzale.

Boravak u prirodi potiče apetit pa nam je pasulj, koji je za sve učesnike obezbjedio organizator, odlično prijao. Nakon ručka, uživali smo na suncu uz muziku i druženje. Najzad, oprostili smo se od naših drugara iz Banja Luke i zadovoljni krenuli kući “kujući” usput planove za neke nove akcije.

Fotografije: Igor Ostojić i Draško Zgodić.

Bojana Derkuća Bevandić

[srizonfbalbum id=33]

Proteklog vikenda, 8-9.4.2017. godine, šesnaest učenika sa prijedorske regije je vrijedno započelo proljetni raspust. Dvanaest učenika JU OŠ „Jovan Cvijić“ iz Brezičana i četiri učenice JU OŠ „Desanka Maksimović“ iz Oštre Luke su vikend proveli radno na Kozari.

U subotu, 8.4. učenici su planinarili i to obišli su stazu iz Rajkovića preko Kozaračkog kamena do planinarskog doma „Kotlovača“. Za neke od njih je ovo bio prvi put da se popnu na Kozarački kamen i njihovo oduševljenje veličanstvenim pogledom je bilo ogromno. U poslijepodnevnim časovima su učenici, u pratnji nastavnice Suzane Petković i iskusnih planinara Milenka Miodragovića i Radivoja Petkovića, stigli do planinarskog doma „Kotlovača“. Uveče prvog dana im je sekretar Planinarskog društva „Klekovača“ i instruktor prve pomoći, Marko Sarić, održao interaktivno predavanje iz prve pomoći, gdje su učenici vidjeli i probali neke načine zaustavljanja krvarenja kod povrijeđenih osoba. Veče su završili uz logorsku vatru.

Drugog dana izleta, nakon, sad već tradicionalnog, pravljenja palačinaka i sređivanja planinarskog doma, učenici dvaju škola su imali nastavak obuke iz pružanja prve pomoći sa instruktorom i dugogodišnjim volonterom Crvenog krsta, Slavicom Drinčić. Obuka je bila interaktivna i učenici su jedni drugima bili markiranti.

Nastavnica Suzana Petković je naglasila kako je samo malo truda i dobre volje potrebno da se ovakvi izleti organizuju i izvedu, te da je učenicima boravak u prirodi izuzetno zdrav i koristan. Na žalost, u našem okruženju jako se malo posvećuje pažnja na izvođenje nastavnih sadržaja u prirodi, i značaj istih se uvijek umanjuje u odnosu na tradicionalno izvođenje nastave u učionici. Međutim, u XXI vijeku, doba kada nam djeca sve više slobodnog vremena provode sjedeći ispred ekrana, značaj odlaska u prirodu je sve veći.

Utisci učenika sa ovog malog dvodnevnog izleta su izuzetno lijepi i pozitivni, a želja im je da se što češće organizuju i održavaju obuke, izvođenje nastave u prirodi i planinarske akcije u kojima bi i oni mogli učestvovati.

[srizonfbalbum id=31]

Чланови ПД ,Клековача“ су и протеклог викенда имали лијепо искуство везано за природу. Заједно са члановима ПД ,,Козара“ из Бања Луке који су организовали дводневну планинарску акцију ,,Мосор 2017“,  извршили су  дана 08.04.2017. године успон на највиши врх Мосора – Велики Кабал 1339 мнв а у недjељу 09.04.2017. године успон на највиши врх планине Козјак, Вели Врј 779 мнв.

У раним јутарњим часовима, из Бања Луке је организован полазак према Сплиту.  По доласку, направљен  је кратак предах, одакле су се упутили у мјесто  Ситно Горње, удаљено од града 21 км (575 мнв), одакле је започет успон на Мосор.  Преко пропланка, планинарском стазом  стигло се до  планинарског дома ,,Умберто Гиромета“ смјештеног на 868 мнв а назив добио по првом предсједнику ПД ,,Мосор“ .  Шетња настављена  даље стазом која води по камењару обраслом у ниско раслиње и траву уз много разноликог планинског цвијећа, гдје се дошло до врха Осоје (980 мнв). Даље нас је стаза водила према Вицковом Ступу (н/в 1325 м) услиједило је заједничко фотографисање и уживање у прекрасном видиковцу по лијепом и сунчаном дану. Након одмора настављена је шетња  гребенском стазом, преко врха Љубирна 1331 мнв у правцу Великог Кабла, при чему је услиједила стјеновита шетња гребеном стазом и скакутање с камена на камен, а повремено и с помагањем руку. Уследио је долазак на Велики Кабал са својих 1339 м највиши је врх Мосора, а издалека је препознатљив по великом дрвеном крсту  који је постављен на њему. Планинари су уживали у фантастичном погледу на средњодалматинска острва, те према Дугопољу и Св. Јури – Козик, Омишку Динару и Биоково. Повратак је уследио завојитом стазом, камењаром са ниским растињем  до пријевора, а потом  прилично стрмо низбрдо кроз високу макију.  Стаза је била дуга око 8 км и 700 м са укупно проведеним временом око 7 сати.

Уследио је повратак према  планинарском дому ,,Путаљ“  (460 мнв) смјештен на малом обронку подно јужне стијене Козјака, на мјесту с изванредним панорамским видиком на Сплит с околином, Каштела и Каштелански заљев.

Након успјешног дана и преспаване ноћи у дому, на цвјетну недjељу-Цвијети   (09.04.2017.године)  услједило је како обичаји налажу, умивање водом са цвијећем које су планинарке набрале протеклог дана. Дио екипе одлучио се на успон на највиши врх Козјака, док су остали уживали у погледу и зрацима сунца.

Од пл. дом Путаљ кренуло се добро обиљеженом планинарском стазом, која креће иза дома према сјеверу- сјевероистоку. У првом дијелу води сипаром, а након преласка  сипара  наставља лијепо грађена стаза,  по вишеструким серпентинама пење се лагано најприје кроз ниско раслиње, наставља типичним далматинским камењаром све до изласка на гребен и пријевој Врата (н/в 653 м).   Потом се добро маркираном стазом упутило лаганом шетњом до црквице Св.Луке израђена у 14.вијеку, како спомен плоча казује „жуљевитим рукама  прадједова“. Са западне стране црквице Св. Лука налази се највећи врх Козјака – Вели врј с надморском висином 779 м. На самом врху се налази затворени војни објект. Након паузе и заједничке фотографије, уследио је повратак назад према планинарском дому. Дводневна планинарска акција, је завршена вишесатном посјетом раду Сплиту, гдје су планинари провели остатак времена, како у купању тако и посјети ,,Диоклецијанове палаче“, сплитске риве, Матејушке, мармонтове улице, Сустипана итд.

Уз пјесму и звуке гитаре у вечерњим часовима  уследио је повратак  кући. Видно расположени и препуни утисака и плановима за неки нови поход. До тада уз планинарски поздрав – Ведро !

Дарко Драгић

[srizonfbalbum id=30]

U nedjelju, 9. aprila 2017. godine, otvorena je “Staza od 100 km” koja ide od naselja Trapisti do teslićkog naselja Bijelo Bučje, koja će služiti za planinarenje, biciklizam i šetnju u prirodi. Ova uređena i označena staza duga je 100 km i prolazi kroz pet opština, a namjera je da je u Izačiću spojimo sa Bihaćem. Time bi bila spojena sa hrvatskim stazama.

Staza je markirana po međunarodnim standardima i prilagođena je svim uzrastima, rekreativnom uživanju i istraživanju prirode. Nudi mogućnosti kampovanja, logorovanja, kupovine domaćih proizvoda i rukotvorina, kao i uživanje u domaćim tradicionalnim jelima.

Relacija staze je Trapisti-Slatina-Crni Vrh-Mlinska Rijeka-Šnjegotina-Karač-Liplje-Hajdučke Vode-Očauš-Mihajlovac-Šiprage-Selačka-Bijelo Bučje.

Zaslužni za formiranje ove staze su i Planinarski savez Republike Srpske, nekoliko planinarskih društava iz Čelinca, Banjaluke i Teslića, kao i Turistička organizacija Banjaluka.

Članovi Planinarskog društva “Klekovača” su obišli stazu “C”: Hajdučke vode – Velika Runjevica – Urljaj – Mali i Veliki Mihajlovac – Šiprage u dužini od 30 km. Staza je bila lijepa ali i zahtjevna sa dosta visinske razlike.

Marko Sarić

[srizonfbalbum id=32]